Apsurd normalnosti

Često čujemo to da je nešto normalno i da to tako treba. Pogotovo u našem društvu se zadržava stereotip toga šta se od nas očekuje i kako treba da postupamo i živimo. Tako dolazimo do onih statistika da li nam je prošao voz za nešto u životu, ili za nas ima još vremena. Nekako bez imalo mogućnosti za kreativnost, autentičnost i sopstvene odluke, upravljamo se često onim što je idući korak po nekoj istoriji koju su napisale pređašnje generacije.

Kako to utiče na naš život? 

Pored toga što se osjećamo neadekvatno da ispunimo očekivanja koja se nameću, osjećamo strah kada poželimo da isprobamo nešto novo i odabereme neki drugačiji put za sebe. Ne mora da se govori o velikim stvarimai životnim prekretnicama, ljudi sebi ne dopuštaju ni najmanja odstupanja od normalnog.

Tu je školski sistem koji kroti svako odstupanje i kapacitet za istraživanje, posao od osam časova dnevno koji se takođe često bira prema parametrima koji su uvreženi a za koje se pokazuje da samo dovode do cijeđenja posljednjeg atoma snage, biranje partnera mislimo da je nešto naše a veoma često se dešava da osobe odaberu osobu koja će se svidjeti drugima (često roditeljima). Da se zaustavim na tome, izbor partnera u mnogome oblikuje naš život, navike i očekivanja od nas samih. Nekako rijetko viđam mlade ljude koji imaju svijest o tome da ne mora bas sve da ide po tom kodeksu koji je poprilično patrijarhalan, zna se red, i pri tom mislim na činjenicu da je brak, porodica, nešto što je prostor koji kreira dvoje ljudi prema svojim afinitetima i apsolutno ne postoji ni jedna stvar koja treba, ili ne treba da se poštuje. Mislim da je potpuno zrelo reći da poštuješ mišljenje ljudi oko sebe, ali da ipak zadržiš svoje i uradiš onako kako osjećaš da je ispravno. Uredu je i da pogriješiš, ali bolje ćeš se osjećati kada je odgovornost na tebi. Čovjek mnogo lakše prevaziđe stvari za koje smatra da je sam pogrešno uradio, nego one koje su mu nametnute i za koje tim putem krivi drugu osobu. Jednako važno je to kako pristupamo roditeljstvu. Za početak kako pristupamo odnosu sa našim roditeljima nakon što smo se formirali kao ličnost i živimo zaseban život. Ukoliko slušamo šta je normalno i kako se radi, doći ćemo do toga da radimo stvari koje su protiv zdravog razuma, jako često. Neka poštuje onaj ko želi tako ili vjeruje u to, ali meni je stvarno bilo potrebno da ljudi prestanu da mi pričaju o tome kako beba četrdeset dana ne smije da izađe napolje, recimo. I to je jedan banalan primjer našeg društva koje i dalje ima obredne i običajne stvari, koje su tu da se prihvate bez mnogo razmišljanja, ali ja zaista mislim da je važno da svako procjeni šta od toga treba da uzme, a šta će po automatizmu da odbaci. 
Da bude još teže za shvatiti, kritike o tome kako ne radimo stvari ispravno, često dobijamo od ljudi koji sami svjedoče o tome da nisu zadovoljni sa svojim odlukama u životu, a recimo školski su primjer te čuvene normalnosti. 
Mogu da kažem da sam ja jako srećna sa svakom odlukom koju sam donijela sama, često razmišljam o tome koliko bi mi bilo ugodnije u mojoj koži da sam to radila i kada sam bila recimo u tinejdžerskom dobu, ali onda shvatim da je to proces, razvojni period i da svu slobodu koju sam sebi možda uskraćivala tada, imam priliku da isprobam sada. I nije kasno. Za mnoge stvari u životu nije kasno, iako tu rečenicu čuješ već u prvom periodu svog života. Postoje, nažalost, stvari protiv kojih ne možemo. Protiv prirode i biološkog propadanja ne možemo potpuno da se borimo pa tako ipak neke stvari ne mogu da se urade kada dođe recimo starost, ali i na tom putu može mnogo da se uradi jer nisu svi stariji gunđala sa štapom kako se često predstavlja. Baš danas ima dosta primjera osoba u trećoj životnoj dobi koja žive trezveno sa punim potencijalom i jako dobrim zdravljem. Naravno to je proizvod svih godina uloženih ranije, ali ima ih, i odajem im priznanje za to. 

Govoreći samo u svoje ime, često čujem nećeš valjda, ti nisi normalna, onda dođem u onaj dio dana kad sam sama sa sobom i razmišljam kako sam pokušavala sagovorniku u tom trenutku da opravdam svoju odluku nekim argumentima ili prosto iznošenjem toga kako se osjećam po pitanju nečega, pa se zapitam da l sam ja luda ili on. On što mu ništa nije jasno otkud meni ta odluka, ili ja što objašnjavam, pa mogu slobodno reći i pravdam svoje postupke i odluke nekome ko nije u mogućnosti da mi odgovori na pitanje normalna u ondosu na šta? 
Tako sam došla do toga, da kada čujem neku takvu izjavu, sve što mogu da kažem je hvala. I mogla bih o ovome da govorim u nedogled, ali sva poenta stane u to da je za vaše zdravlje, uspjeh i ugodan život potrebno samo da slušate sebe. 

Želim vam svima da budete svoji, a ne normalni.